Sem Rejmi na pustom ostrvu, sa dve antipatične osobe, divljim svinjama koje napadaju samo kad scenariju zatreba, i obiljem jestivog i lako dohvatljivog voća. I kišom koja padne svako malo, da ovi ne bi pomrli od žeđi.

Scenario je previše konvencionalan i predvidiv: Ona je odbojna i iritantna soc-idiotkinja koja apsolutno zaslužuje da bude sklonjena podalje od očiju pristojnog sveta, koja je, na svoju sreću, u svojoj samačkoj dokonosti odgledala dovoljno surivor emisija da zna da bez greške primeni Opstanak kad zatreba, a On je, naravno, šta bi drugo nego toksično, sebično, bezdušno muško đubre, nesposobno za život, koje bi lipsalo za 24 časa, ili manje, da mu nije žene (omoćene) pored...

Isto tako je predvidiva i njena transformacija iz Ružnog Paščeta u Akcionu Heroinu (već drugog dana na ostrvu) kao i njegov preobražaj iz Moćnog Šefa u Bespomoćnu Plačipičku.

Bilo bi znatno originalnije da je Ona šefica i nesposobno đubre, a On potlačeni nikogović koji procveta na ostrvu otkrivši se kao sposoban, pametan i jak, ali – sposoban, pametan i jak muškarac je izumrla vrsta na filmu (možda nije u akcijašima, ali ko to gleda? desničari!). Takvo izvrtanje danas dominantnog diskursa moglo bi biti kontroverzno, šokantno, politički nekorektno, i donelo bi filmu brdo neželjenog negativnog publiciteta. A ko to želi na blagajni? Zato, idemo na siguricu.

Ipak, sve bi to bilo zabavnije da je dosledno intonirano – a ne red slepstika, red satire, red spletstika, red teške drame i psihologizacije, red crtanog filma. I plus, valjalo bi da je slobodnije, razuzdanije nego što kalkulantski jeste. No, barem je R-rated, pa fala Azatotu barem na tome, i na gadnoj avio-nesreći na početku i njenim simpa splater detaljima koji me čine žalosnim što Rejmi nije uzeo da radi FINAL DESTINATION.

Nemojmo zaboraviti da je najbolje nešto što je Rejmi ikada u životu napravio – prva polovina EVIL DEAD II, gde imamo jednog lika u mikrokosmosu jedne kolibe u šumi. Nažalost, prividno sličan koncept – dva lika u mikrokosmosu jednog malog pustog ostrva – ne dovodi ni približno do uporedivih rezultata.

Delom je tomu tako jer niko od njih nije tako harizmatično spadalo kao Brus Kembel da bi ga/je bilo zabavno gledati neprestano (mislim, okej su ovo dvoje, služe svrsi, ali ništa za antologiju), delom jer je to što im se dešava ograničeno ipak kakvim-takvim (pa makar i crtanofilmskim) verisimilitudom, a usred tog „realizma“ najzabavnija i najpreteranija stvar – splater napad divlje svinje – desi se prerano i prebrzo, u prvoj trećini filma, a nadalje za njom ne usledi ništa nalik tome. Jedan jeftini džamp sker zombi-priviđenja ne računam.

Za Rejmijevu poetiku hiperbole ipak bolje leži fantastika – njega „stvarnost“ niti zanima niti ume da je radi (što je, za mene, sasvim respektabilno): da je ovo nekakvo ukleto ostrvo, nastanjeno zlim duhovima, demonima, ili bar fantastičnim čudovištima, ovo bi sve bilo beskrajno originalnije i zabavnije. Ovako, naš „veći od života“ reditelj mora da radi s velikom metalnom kuglom „stvarnosti“ oko nožnog članka. Bori se on kolko može, ali jbg.

Rejmijeva režija je zato vitalna i dinamična malkice više nego što materijal zaslužuje. Sve je ovo sasvim solidno za jednokratnu konzumaciju u trenutku popodnevnog lenčarenja ili pred spavanje: fino je dok traje, a ne ostavlja mnogo za sobom u pamćenju. Drago mi je što sam na vreme ispravno procenio domete ovoga, te nisam hitao i bioskop nego sam sačekao da bude dostupno za kućnu konzumaciju, jer to je pravi format i domet ovog filmića.

            Nikad se bolji film nije krio iza debilnijeg naslova, pa zato obratite pažnju na ovaj rivju i moju najsnažniju preporuku hororu koji bi vam vrlo lako mogao proći ispod radara.

            Naravno, jednom kad ODGLEDATE film, biće vam jasno zašto se tako zove, i onda vam neće toliko (ili uopšte) smetati taj luckasti nehororični naslov, ali jbg, prvo treba nekako privući ljude da POGLEDAJU film, a to ni naslov, ni poster, ne čine na najbolji način. Dodatak mog Pečata će možda malo pomoći...

            Ovca mi se jagnji i ne mogu sad da zalazim u detalje, pa zato samo suština! Plot: muž dovede ljubljenu ženu u senovitu kliniku u dubini kanadskih šuma na nekakav eksperimentalan tretman njenih ne naročito specifikovanih trauma. Uslede mračne slutnje, zvuci, ukazanja, jeza, strava...

             Ako ikada (uskoro) vaskrsnem Zlatne Gulove, onda bi ih ovaj film dobio bar nekoliko: za kameru svakako, jer ovo je toliko sočno uslikano da nemam reči: neo-gotski vajb opskurnih horor drama iz 1970-ih besprekorno je vaskrsnut. Ne znam da li je slikano na 16mm traci, ili je digitalno obrađeno da tako izgleda (kladio bih se u ovo prvo), ali ta gama, ta tekstura slike, to osvetljenje, vajb, to je TO! Tako (horor) film treba da IZGLEDA!

Ne cheesy „gothic“ kako ga mali Holivuđani zamišljaju – mnogo crnila i nešto plavog svetla, niti kako ga Neoholivuđani zamišljaju – ugasi sva svetla, štedi struju, sve je mrljavo i mračno i ništa se ne vidi. NE! Ovo je slikano tako da se sve što treba lepo vidi, ili nagoveštava, a da se time ne razbija, nego pojačava ATMOSFERA.

Tome pripomaže savršeno odabrana lokacija, ta zgrada klinike i njena parkovita okolina, kao i vrhunska scenografija (unutra i spolja) i kostimi, pa i kasting glumaca koji deluju i ponašaju se kao da se sve ovo NE zbiva pre pola veka, nego je stvarno tada i snimljeno...

Kad pomenuh glumce, mada je glavni par odlično pogođen, šnjur nosi Džejson Ajsaks, u epizodi, u kojoj je on dao i srce i dušu i glumio ne za sve pare, jer ovo nije visokobudžetan film, nego kao za pred Sv. Petra, kad ga jednog dana bude pitao Gde si Bio i Šta si Radio... Svaka čast, naročito kad se ovoliko daš u jednom „malom“ filmu. Malom po budžetu i box office ambicijama, ne po pameti, talentu i postignuću: treba paziti šta će sledeće da radi par koji stoji iza ovoga.

Ukratko, prva polovina me podseća na spoj nekoliko priča Roberta Ejkmana, recimo „Konačište“ sreće „U šumu“, i još neke – i ovo je najejkmanovskiji film koji mi pada na um, barem po ugođaju neizrecive začudnosti koja sve prožima a na vrlo malo toga se može baš uperiti prstom, kao i po osobenjačkom muškoženskom odnosu.

Kasnije, pred kraj, misterija se objašnjava, i mada to donekle srozava film, odnekle je neizbežno, kako bi se podvukla poenta, jer ovo je scenario koji ima nešto na pameti. Takođe se, pred kraj, od difuznog tajanstva zađe i u teritoriju telesnog horora, ali odmereno, smisleno, pametno, i nezaboravno.

Uživao sam u svakom minutu ovog filma, u zvucima i slikama, u glumi i ugođaju svega, u bombonicama za oči i u slatkišima za mozak, i zato mu lepim moj najsnažniji Pečat Preporuke.

SPOJLERI!

NE ČITAJ OVO ISPOD PRE GLEDANJA!

U svojoj suštini, kako se na kraju otkriva, ovo je LJUBAVNI FILM.

T.j. ovo je film o ljubavi. Ali ne u smislu „volimo se i trčkamo po morskom žalu u vatrenom zalasku sunca i ludo se sexamo do iznemoglosti, pa i dalje, što nam naša vita mlada tela omogućavaju“, nego u smislu „ljubav znači voleti i nečije bore i pege i mlohavu kožu i salo i strije – još više, znači podrediti svoj život drugome, sa svim gnusobama koje uz to idu, uključujući menjanje tuđih pelena za odrasle, guranje tuđih invalidskih kolica, trljanje masti na tuđe rane, afte, dekubite i guke“. Odnosno, u dobru (u 20-ima i 30-ima) je lako dobar biti – na muci telesnog horora koji donose bolest i starenje i pred-smrt se poznaju junaci.

Sad, da li ćete „kupiti“ optimističku „bezuslovna ljubav jača od svega“ vizuru ovog filma ili ne, to već zavisi i od iskustva i nazora koje donesete U film, ali i cinici po pitanju amatornih fenomena će, makar u ovom filmu, možda poverovati OVIM junacima da su zaista sposobni za to najređe, najposvećenije samopožrtvovanje.

                Na ovom blogu mogli ste pročitati i moj detaljan osvrt na ovaj film – tu kritiku imate OVDE.

                KARMADONA je svoju srpsku premijeru imala u Sava Centru krajem decembra. A sada, ona kreće u domaće bioskope, i moći ćete da je pogledate u njima počev od 19. marta.

                Tim povodom, podeliću sa vama intervju koji sam uradio sa Acom R. povodom njegovog rediteljskog debija za kanadski magazin RUE MORGUE. Tom prilikom sam pisao i o dokumentarcu o SRPSKOM FILMU pod naslovom A Serbian Documentary, ali o njemu ću pisati zasebno, uskoro.

                Ovaj intervju izašao je u broju za januar-februar, ali za sve vas koji ne pratite redovno ovaj prvorazredni magazin, ako vam je ovo promaklo na engleskom, evo vam ga sada, ekskluzivno, na srpskom.

Koscenarista „Srpskog filma“ režira svoj prvi film. Da li treba da se plašimo?

GLOBALNA NOĆNA MORA SA SRPSKIM ZAČINIMA

(c) Dejan Ognjanović

Prokletstvo filma „Srpski film“ je višestruko. Prvo je ozloglašenost filma usporila karijeru njegovog koscenariste, Aleksandra Radivojevića, jer niko nije želeo da finansira njegov sledeći. Zatim, nakon petnaest godina ispunjenih neuspešnim pokušajima, kada je konačno debitovao kao reditelj – svi su njegovu „Karmadonu“ upoređivali sa „Srpskim filmom“. Ljudi su se pitali: gde će dalje „čovek koji je osmislio 'newborn porn'“? Kako se ispostavilo, njegova „Karmadona“ je eksplicitnije satirična i crnohumorna, dok su njeno krvoproliće, šokantni događaji i prestupi prihvatljiviji. Radnju pokreće telefonski poziv Boga, koji ucenjuje trudnicu životom njenog nerođenog deteta da krene u ubilački pohod, vođena Njim, ili nečim drugim. Duga noćna odiseja kroz podzemlje srpskog društva sadrži: opsednutog dečaka koji gadno razbija čelo, drugog pretvorenog u zlobnog ubadača tuđih genitalija, bebu u opasnosti da bude pretvorena u kašu (jednom bukvalno, pod teškom crnom čizmom), a da ne pominjemo desetine odraslih koji su spaljeni, isečeni, upucani i raskomadani.

Ponovo su neki gledaoci bili zbunjeni: koja je svrha svega toga? Aleksandar Radivojević, scenarista i reditelj filma „Karmadona“, spreman je da Ru Morgu iznese svoj krupnjak (krupnjak, rekoh, a ne grupnjak!).

Ru Morg: Koja je bila vaša glavna ambicija sa rediteljskim debijem? Šta ste težili da postignete?

Aleksandar Radivojević: To je veoma ličan film, ali se bavi globalnom noćnom morom u kojoj svi živimo. S druge strane, on se takođe bavi pitanjima religije, majčinstva, porodice, rađanja i ugušene kreativnosti pod korporativnom kontrolom, na prilično ekstravagantan i perverzan način kroz moju pomalo neobičnu viziju. Naslov je neka vrsta igre reči, namerna igra reči na temu „Karma“ i „Madona“, koja ujedinjuje budizam i katolicizam u „nesvetom“ savezu protiv korporativnog sveta koji je oteo pojam božanstva za svoje zlokobne svrhe. U osnovi je to moje sopstveno viđenje Biblije za eru korporativnog globalizma. Ali to je takođe i ljubavna priča.

RM: Kako biste je opisali u žanrovskom smislu?

AR: Na najosnovnijem nivou, to je akcioni triler sa natprirodnim prizvukom, ali je i crna komedija. Onda se pojavljuje ceo aspekt horora. S druge strane, to je manični „tirada“ film sa filozofskim slojevima, baš kao oni koje je Andžej Zulavski snimao. Dakle, ako bi Zulavski napravio bizaran akcioni film za producenta Džoela Silvera tokom 80-ih ili 90-ih, mislim da bi bio veoma sličan „Karmadoni“, to je ono čemu sam težio. Zamislite da filmovi „Opsednutost“ i „Smrtonosno oružje“ ili „Umri muški“ imaju vanbračno dete, i ovo bi moglo biti to.

RM: Ima mnogo više humora i znatno manje brutalnosti i krvoprolića nego u „Srpskom filmu“. Da li je ovo bila svesna odluka?

AR: Ovo je tonalno otvorenije crna komedija, kao što sam rekao, tako da je zahtevala blaži dodir kada je u pitanju brutalnost. „Srpski film“ je bio namerno depresivan, a „Karmadona“ je zapravo na kraju prilično uzdižući film, barem iz moje iskrivljene perspektive. Svakako se završava nadom, čak i ako to nije onakva nada kojoj ste se nadali.

RM: Nisu vam strane kontroverze, provokacije i podeljena mišljenja. Da li ste ih mnogo sreli u vezi sa „Karmadonom“?

AR: Sve zvanične kritike do sada su bile prilično entuzijastične i prijateljske, svakako sam zadovoljan time. Ali, na jednoj od TIFF projekcija, tokom odjavne špice, jedna žena mi je prišla, rekla „Jebi se!“ i otišla. To nismo imali sa „Srpskim filmom“! Zaista me zanima šta ju je toliko izazvalo. Kada primenite satirični pristup, neizbežno ćete iznervirati mnogo ljudi, posebno ovih dana kada su svi tako lako „trigerovani“. Kada su u pitanju komentari korisnika na mreži, mišljenja su veoma podeljena – mislim da sam nekako uspeo da antagonizujem pripadnike generacije Z. To ima mnogo veze sa humorom – ako im se ne svidi, odmah viču „krindž“. Mislim da nikada nije bilo bezbednije snimiti samoozbiljan film lišen humora nego sada, jer je smeh čudno postao faktor razdvajanja. Takođe, problem koji bi mogli imati sa mnom je taj što misle da sam „starac koji viče na oblake“, ali greše – ovo je film O starcu koji viče IZ oblaka, on je glavni lik! Dakle, sve žalbe treba da idu Njemu, a ne meni.

RM: Da li je prerano pitati: Šta je sledeće za vas?

AR: Trenutno radim na nečemu novom – radi se o tihoj cenzuri i Satani, i biće to mnogo otvorenije horor film nego „Karmadona“. Ali i dalje sa satiričnom oštricom.

* * *

Eto, NAJAVIO sam ga, OBJASNIO, a sada i PODSETIO na njega (uz pomoć reditelja), ali ne mogu i u bioskope da vas vodim. To ćete morati bez mene. A kad se vratite sa filma, dođite ovde - ili ispod mog rivjua - pa napišite svoje utiske, da vidimo kako se vama čini ovaj Acin ŠOK KORIDOR: THE MOVIE!

Nedavno mi je u ruke dospela jedna zanimljiva i vredna knjiga. Nešto više o njoj želim da podelim s vama, tim pre što ne dolazi od velikog izdavača, i lako bi mogla da vam prođe ispod radara. A Ghoul voli da otkriva skriveno i skrajnuto, a naročito podzemno!

Reč je o zbirci kvalitetnih, znalačkih, ponegde baš iscrpnih intervjua sa domaćim i stranim andergraund muzičarima i umetnicima. A evo i više detalja o njoj.

Krajem 2025. objavljena je knjiga PODZEMNI RAZGOVORI, i ona donosi dvadeset intervjua sa domaćim i stranim umetnicima iz oblasti alternativne muzike, stripa, ilustracije i nezavisnog filma. Autor knjige je Stevan Lenhart, novinar i urednik fanzina Black Syrup, osnivač muzičkog projekta Nastrom.

Ovde možete pogledati jedan spot ovog benda – vredi pažnje!

https://youtu.be/anpwKlN6xao?si=FK7BZx5wpeFBU1N4

U prvih nekoliko razgovora reč je o akterima „podzemne“ muzičke scene, koja je postojala na prostoru nekadašnje Jugoslavije tokom 80. i 90. godina dvadesetog veka (Borghesia, Trobecove krušne peći, DV Nikt, Psihokratija, VIVIsect), a u izmenjenim okolnostima nastavlja da egzistira i razvija se do danas.

Određena pažnja je posvećena i alternativnim bendovima iz Slovačke (Lahka Muza, Otras, Imiafan), sa čijim aktivnostima ni ovdašnja upućena publika do sada nije bila dovoljno upoznata.

Među sagovornicima su i razni strani izvođači i umetnici, koji su gostovali u Srbiji, a razgovori su vođeni pre ili posle njihovih koncerata i izložbi.

Nekoliko poslednjih razgovora posvećeno je autorima koji stvaraju u oblastima vizuelne umetnosti, filma, ilustracije i stripa (Nigel Wingrove, Pakito Bolino, Pat Moriarity, Aleksandar Zograf).

Hororistima bi naročito bio vredan pažnje detaljan razgovor sa Najdželom Vingrouvom, osnivačem legendarne i kultne engleske VHS/DVD kompanije Redemption koja je na prelomu milenijuma bila nezaobilazno mesto za nabavku opskurnih Euro horora, od Džesa Franka do Žana Rolena, kao i engleskih B-hororčića. Ovaj intervju najduži je u knjizi (ima 22 strane!), a već i naslov je rečit: „Uvek protiv cenzure“.

Ova zbirka se može čitati na više načina i posmatrati sa nekoliko aspekata (publicističkog, dokumentarnog, kulturološkog), ali osnovna zamisao autora bila je da predstavi zanimljive i inspirativne priče iz sveta umetničkog undergrounda.

Sagovornici u knjizi „Podzemni razgovori“ su: Dejan Vlaisavljević (DV Nikt), Dario Seraval i Aldo Ivančić (Borghesia), Ivan Vinski i Gordan Dorvak (Trobecove krušne peći), Gorjan Krstić (Psihokratija), Ferenc Teglaš (VIVIsect, Irrenhaus), Gudrun (Lahka Muza), Julo Fujak (Otras), Imi Végh (Imiafan, 4mg Records), Julie Joslyn i Leo Ciesa (Iconoclast), Michel Langevin Away (Voivod), Linnéa Olsson (Maggot Heart), Foie Gras, David Colohan, Marlon McNeill (Combineharvester, A Tree in a Field Records), Arma Agharta, Damiano Lanzi (Lenz), Nigel Wingrove (Redemption/Salvation Films), Pakito Bolino (Le Dernier Cri), Pat Moriarity i Aleksandar Zograf.

Knjiga sadrži i kolor dodatak sa fotografijama i ilustracijama, kao i indeks imena i bendova. Izdavač je Opštinska biblioteka Kovačica.

Knjigu, koju vam toplo preporučujem, možete nabaviti ako pišete pomenutoj biblioteci, ili direktno od autora, na mejl: blacksyrupzine@gmail.com.

Autor je otvoren za sve dogovore, uključujući trampu. Pišite mu i dogovorite se.

THE BRIDE je kao neki osrednji vic koji bi možda zaslužio mlako „Ha-ha“ da traje mnogo kraće i da ga je ispričao neko vešt pričanju viceva. Ovako kako jeste, to je jedan nedokuvan, mlaki bućkuriš koječega polusvarenog, nedomišljenog, ali s nabacanim ljutim začinima koji bi trebalo da prikriju tu u suštini vodenastu supicu s vrlo malo mesa.

Kad je Meri Šeli pisala svog FRANKENŠTAJNA 1818. to je bila knjiga BEZ PREMCA, bez prethodnika, munja u boci, dar s neba, meteor, kamen-temeljac nekolikih žanrova, kapitalno, revolucionarno delo koje se i dva veka potom, sve do danas, intenzivno čita, i za dušu, i za promišljanje.

Ali u prepotentnom prologu ovog filma crnobela Meri nam kaže da ta priča u knjizi nije bila ni upola toga što je imala na umu: ne, njena prava, puna priča je OVO ŠTO SLEDI.

A to što sledi je – brdo prežvakanih ali nesvarenih klišea. Kojima nedostaje, da, varnica ŽIVOTA da opravda što su uopšte vađeni iz buđavog špajza. I zbog toga će ovaj film biti zaboravljen već iduće godine u ovo vreme (ako ne i pre), a kamoli 200 godina od sada.

Ovo je film koji me je doslovno izgubio na „Hello“!

Dizati iz groba nesrećnu Šelijevu zbog OVOGA stvarno je svetogrđe.

Onoliko koliko je prolog, sa Meri Šeli, u THE BRIDE OF FRANKENSTEIN, vickast, pametan, zabavan, duhovit, kempi, vizuelno nadahnut – isto toliko je ovaj, u THE BRIDE (OF NO ONE), fletlajn ravan, prenadrkano nabeđen da je mnogo pametan, a doslovno ništa memorabilno ne kaže, niti pokaže („Meri“ čuči u mraku neke ostave i ne kaže ništa pametno, mada povremeno opsuje, za one koji padaju na te fore).

Ritam je off tokom celog filma! Ne samo u prologu, ne samo u kilavim prvim scenama, gde svi govore mrtvosano, spooorooo, nego i kasnije kad, kao, krene, neka „akcija“. Ajd da ovo samo krene teturavo, pa da vremenom nađe neki svoj ritam – jok, ovo se kilavi, oteže, tetura, sapliće, gega, gnjavi, zastajkuje, tupi, digresira, retardira, sve vreme, skroz do zadnje scene! Nije ni čudo što je puko na box offisu: neee, ne padajte na njiov marketing, nije to zbog „nesvaćene genijalnosti“ ovog filma, nego zato što je promašen na skoro svim nivoima (uključujući spektakl).

Ovaj film je kao gost koji vam dođe, već blago pripit u startu, a onda vam sedi celo veče, i pije sve više, i galami, i smeje se grohotom svojim fazonima (nimalo smešnim), a onda tokom večeri počne i da razbija čaše i flaše, i da vam zapišava-promašuje WC šolju, dok se na kraju i ne izbljuje na tepihu. A onda kaže: „E, brate, al se ludo provedosmo, a? Kakva zabava! Ahahahaha!“

Za nešto što nekritički kritičari hvališu zbog „velike filmofilije, omaža istoriji filma“ itsl, ovaj film se ponaša kao da ne postoji THE BRIDE sa Dženifer Bils, kao da ne postoji KILL BILL (i njegova „Nevesta“), dok implicitno kao i da kritikuje THE BRIDE OF FRANKENSTEIN, remek-delo ako je ikad takvo postojalo, koje već skoro ceo vek stoji kano klisurina i stajaće mnogo posle ove ne(s)vestice.

Još smešnije, ovaj film se pravi kao da ne postoji DŽOUKR: FOLI A DU, film od pre samo par godina, koji je istina promašeniji od ovoga, ali je barem respektabilniji u svojim promašajima. I ovde, kao i tamo, imamo dva „čudovišta“ koja beže, a ceo svet im je za petama, dok oni igraju i pevaju usput (i ponekoga upucaju: srećom, ne ubijaju ljude, nego samo pajkane). I ovde, kao i tamo, imamo plitko prizivanje „revolucije“, samo je ova ovde još praznija, plića, pozerskija, besciljnija (jer: sebičnija, privatnija) – ali film je nesvestan toga, pa nam prikazuje razne neke KOPIKETERKE, pozerke koje su oko usta preslikale rendom fleku od mastila koju ima NEVESTA, koje rade – ne znam šta, slikaju selfije za Instagram, s tom lažnom flekom, i tako ruše Zli Sistem?

To što Frank otkida na zvezdu mjuzikala iz tog doba (1930-ih) i fetišistički prati njegove bioskopske projekcije ovde je, kao, nekakva „oda filmu“ or some such shit. Jeftino i besmisleno.

Isto kao i plitko-nedomišljeni „omaž“ MLADOM FRANKENŠTAJNU: naime, kad napokon Frank susretne naživo svog idola, i kad ga ovaj praktično odbaci i ismeje, ovaj, kao reakciju na to, reši da pleše – i to isti onaj nezaboravni ples Pitera Bojla na temu iz Bruksovog filma. Niđe veze! Ali „aluzija“ je tu. Deep! Svaka šuša može tako rendom, na bućkalo, da vadi „aluzije“ na svašta – ali da ih smisleno povežu sa svojim delom mogu samo mnogo veći od ove Džilenholke.

U srži filma trebalo bi da je ljubavna priča, ali „ljubav“ se ovde mnogo više podrazumeva, nego što se vidi, a i to što se vidi – na klimavim je osnovama. Frank, koji sluti i strepi od mogućnosti da bude odbačen, praktično veći deo filma zloupotrebljava amneziju oživelog leša s kojim se spanđao („Nevesta“) i laže je da su oni bili zajedno i pre njenog blekauta, i puni je pričama o nepostojećoj prošlosti koju nisu imali, koje ona guta. Kad na kraju to ona prozre, nevesta se nešto kao malo naduri, ali onda ga na kraju ipak prigrli, i njega i sve one laži i abjuz, puj pike ne važi, nema veze, „laga-laga-ooo si me, celi dan i noć, ali nema veze, ja sam tvoja i ti si moooj...“

A tu je i suptilan-ko-macola-u-glavu „ME TOOOO!“ momenat kad kroz mrtvu Nevestu progovore žene nekog „italijanskog“ gangstera koji govori sa slovenskim akcentom (jer: Zlatko Burić) koje je ovaj pobio i odsekao im jezike (ne znam kojim redom). Naravno, u vizuri ovog filma „Only Women Bleed!“ i „Only Female Lives Matter“, jer gangsteri su, izgleda, ubijali samo žene, žene, i nikog osim žena, kao što nas istorija uči... Ili barem ova nakaradna Me too „istorija“...

Ali u srži je još plići i gluplji „feministički“ momenat: insistira se, u par navrata, uključujući tik pred kulminaciju, da „Nevesta“ nije ni Frankenštajnova, ni Perina, ni Mikina, ni Žikina. „Samo Nevesta“, kaže.

Ekskjuuuuz mi! Dozvolite da nacrtam truizam: reč „nevesta“ samom svojom suštinom fundamentalno upućuje na zavisnost, na relaciju u odnosu na nekoga. Ako si nevesta, onda moraš biti nečija. Gde je nevesta, tu je i mladoženja, ženik, šta god. Ne postoji „nevesta“ koja je „samo svoja“. Čak i u ovo doba rampantnog narcizma, apsurdna je nevesta „udata“ za sebe samu.

Osim toga, u poslednjem kadru (SPOJLER, ako se govno može spojlovati), ubiveni oživeli mrtvaci (sic) ponovo oživljavaju (sic) i spajaju svoje šake u svom prvom post-voskresenije momentu, čime film negira sve to prethodno „nisam ničija“ praznoslovlje, i tim završetkom, tim hepiendom, tim sjedinjavanjem, pokazuje da ona, svemu uprkos, pa i naslovu filma uprkos, nije samo „nevesta“ (jer to ne može postojati), nego je, zaista, „Frankenštajnova nevesta“!

E, Meri Šeli, zar su te zbog ovoga iz groba iskopale i kosti ti uznemiravale?

P.S. Ne želim uopšte da zalazim u niz drugih besmislica: u „svetu“ ovog filma postoje i Meri Šeli, i njen roman, ali i u „stvarnosti“ postoji Fr. čudovište (dakle, to što je ona napisala stvarno postoji, njena fikcija je stvarnost), ali pošto se film dešava 1930-ih, nije jasno da li u tom svemiru postoji i Vejlov film FRANKENŠTAJN iz 1931. pa eventualno i njegova NEVESTA (1935)? Umesto što gleda mjuzikle, Frank bi mogo da ide i gleda serijal filmova o Frankenštajnu. Ima tu čitav niz „ma koga je briga, trpaj sve, it’s the millennium“ anahronizama, pa tako u jednom trenu monsteri odu i da gledaju 3-D film u vreme kada to još nije postojalo. Pošto je tomu tako, mogao bi naš Frank da s curom ode i pogleda i ABOT I KOSTELO SREĆU FRANKENŠTAJNA!

Plus, mrzi me da se bakćem plakatima u pustom sokaku koji slave Bauhaus i Dadu, ili da razglabam o potpuno nesvrhovitom, dosadnom, izrazito nezanimljivom podzapletu o dvoje detektiva koji su za petama našim „monstrumima“, a čija je jedina poenta, izgleda, da naša rediteljka i scenaristkinja ubaci još jedan „Go, Sister, Go!“ momenat, kad na kraju detektivka (dakle, žena) reši slučaj koji gomila muških pandura nije umela sve vreme, pa čak se i implicira da će ona, žena omoćena, da razbije i celu korumpiranu policiju koju u šaci drži srpski a kobajagi italijanski mafijaš! 

A u bezveznoj kodi, kad već krene špica, vidimo i njega kako ga gomila ženskinja zarobila i sprema se da mu odseče jezik – ali nejasno je zašto i on ima apsurdnu fleku od mastila na ustima? Da nije i on, tako mator i muški, rešio da pređe u Twisted Sisters? Koješta!

It’s all an overlong, lame orgy of sound & fury, signifying nothing.